Bol nije terapija.
Izbor mora da postoji.
U državnim zdravstvenim ustanovama u Srbiji, pregledi poput gastroskopije i kolonoskopije, ušivanja, vađenja stranog predmeta ili stomatoloških zahvata često se rade bez analgosedacije ili lokalne anestezije, bez realne ponude izbora pacijenta.
Oni koji mogu da plate privatno imaju sedaciju. Ostali trpe i prihvataju bol jer im se ne nudi izbor.
Potpiši inicijativu
U čemu je problem?
Analgosedacija i anestetici Postoje. Stručnjaci postoje. Tehnike postoje. Ono što ne postoji je pravo pacijenta da bira u državnom sistemu. Ako neko izbor postoji u privatnom, mora ga imati i u državnom sektoru.
Nema izbora
Pacijentima u državnim ustanovama se često ni ne ponudi sedacija.
Klasna nejednakost
Oni koji plaćaju privatno dobijaju izbor. Ostali nemaju.
Normalizacija bola
Bol se predstavlja kao neizbežan, iako postoje medicinski načini da se smanji.
Intervencije koje se često rade „na živo“
Ušivanje rana i šavovi
Često se radi bez sedacije ili kontrole bola, čak i kada bi realna anestezija značajno smanjila bol i stres.
Vađenje stranih predmeta
Uklanjanje stranih tela često se radi bez ponude sedacije, iako se u drugim sistemima ona smatra standardom bezbednosti.
Stomatološki zahvati bez sedacije
Posebno kod dece, zahvati bez anestezije ostavljaju trajne psihičke i senzorne posledice.
Izgovori koje stalno slušamo
„To je medicinska procena“
Ako je to medicinska procena, zašto u privatnim ustanovama pacijenti uvek imaju izbor?
„Nema kapaciteta“
Ako ima kapaciteta za one koji plaćaju privatno, sistem ima kapaciteta – samo ne za sve.
Kako izgleda „nesaradnja“ u praksi
U hitnim službama se često dešava da se pacijent označi kao „nesaradljiv“, bez uzimanja u obzir njegovog realnog stanja.
Postoje situacije u kojima pacijentkinja dolazi u urgentni centar sa višestrukim povredama, u bolovima, dezorijentisana i u šoku. Umesto adekvatne kontrole bola ili sedacije, u dokumentaciji se konstatuje da „ne sarađuje“.
Kada je osoba fizički slomljena, pod adrenalinom i bolom, njena reakcija nije neposlušnost – to je normalan fiziološki odgovor na traumu.
Označiti takvo ponašanje kao „nesaradnju“ znači prebaciti odgovornost sa sistema na pacijenta.
Šta zapravo znači „nema kapaciteta“
Sirovi trošak analgosedacije iznosi približno 700–1.300 RSD po pacijentu. Ne radi se o novcu niti o opremi.
Državni zdravstveni sistem je organizovan tako da u što kraćem vremenu pregleda što veći broj pacijenata. U tom modelu, svaki dodatni korak koji zahteva planiranje, čekanje ili prilagođavanje pacijentu doživljava se kao prepreka.
Analgosedacija usporava protok. Zato se bol pacijenta koristi kao alat za ubrzavanje sistema.
Deca i trajne psihičke posledice
Ako dete pamti zdravstvenu ustanovu po bolu i strahu, to nije medicina – to je sistemski neuspeh.
Ovo nije luksuz. Ovo je pravo.
Svi pacijenti moraju imati izbor analgosedacije, bez obzira na mogućnost plaćanja.
Potpiši inicijativu